Sa 16 sam ostala trudna, još sam bila dijete, on također, igrali se i desilo se.
Pobjegao je i nikad se više nije javio, pod pritiskom roditelja djecu sam rodila (blizanci). Pripadamo imućnijim porodicama i moji su bili maksimalna podrška, usphela sam da završim srednju, fakultet i posle diplomske studije.
Smatram da je trudnoća i moji anđeli najbolja stvar koja mi se desila jer sam odjednom odrasla i postala 10 puta zrelija i odgovornija od svojih vršnjaka. Meni je sad 30, njima 13 i već su postali momci, od skora sam počela da se zabavljam sa jednim kolegom i otvorila mu karte da zna čohvek, vidim da ga je to malo šokiralo i vidljiv je strah kod njega ali se ne predaje nastavlja našu vezu, mislim da je došlo vrijeme da uživam, godinama nisam, ima sve kvalitete muškarca za poželjeti, nadam se da će prihvatiti i moju djecu.
Već sam mu napomenula da za njih ne bi imao posebne brige jer su potpuno materijalno zbrinuti od strane deke bake i mene.
